NAJVAŽNIJE ZARAZNE BOLESTI PASA

BESNILO

Besnilo je akutna kontagiozna zarazna bolest izazvana virusom, koji pokazuje poseban afinitet prema nervnom tkivu. Za ovu bolest su prijemčive sve toplokrvne životinje i čovek (zoonoza).

Besnilo je rasprostranjeno u celom svetu, na svim kontinentima, izuzev Australije. Besnila takođe nema ni na Antarktiku, Novom Zelandu i Kipru. U našoj zemlji se besnilo javlja, i to najčešće na Kosmetu, u Vojvodini i u Crnoj Gori.

Opis uzročnika

Uzročnik besnila je virus, koji se dugo i jedino razmnožava jedino u nervnom tkivu (nervnoj ćeliji). U ostalim tkivima organizma se ne razmnožava, tako da propada ako dospe u druga tkiva. U prirodi se virus besnila održava u divljim životinjama.

Na mestu prodora u organizam virus besnila se ne razmnožava, kao ni u krvi i drugim ćelijama organizma. Za nervno tkivo „veže” se vrlo brzo po infekciji, već za 4-24 sati. Virus putem perifernih nerava dospeva u kičmenu moždinu, a preko ove u centralni nervni sistem. Naseljavanjem virusa u ćelije centralnog nervnog sistema dolazi do njegovog razmnožavanja, usled čega dolazi do oštećenja i propadanja nervnih ćelija, što dovodi do specifičnog zapaljenja mozga.

Virus besnila je slabo otporan u spoljašnjoj sredini i brzo propada. Na temperaturi od 56°C virus besnila se inaktiviše za nekoliko sati, a na temperaturi od 70°C za nekoliko minuta. Bolje se održava na niskom temperaturama. Na temperaturi od 0-8°C ostaje infektivan i dva meseca. Osušeni virus na travi, pri normalnoj temperaturi, ostaje infektivan 24 sati. Vrlo brzo ga inaktiviše 1-2% rastvor žive sode, 2% rastvor sublimata i 2% rastvor formalina. Mnogo bolje ga inaktivišu kiseli dezinficijensi. Ultravioletni zraci ga inaktivišu momentalno.

Putevi širenja

Sve toplokrvne životinje mogu da oble od besnila. Najčešći prenosioci besnila su psi i mačke, koji bolest prenose od divljih životinja na druge domaće životinje i čoveka. Stalno održavanje virusa u prirodi odvija se uglavnom preko lisica, risova, vukova, a manje preko jazavaca i ostalih toplokrvnih životinja. Važnu ulogu u širenju besnila u nekim zemljama (zemlje Južne Amerike) igraju i slepi miševi. 

Besnilo se u 99% slučajeva prenosi ujedom bolesne životinje. Količinski, najviše virusa se izlučuje pljuvačkom obolele životinje.

Besnilo se pojavljuje u dva osnovna oblika: kao šumsko – silvatično i kao gradsko – urbano besnilo. Silvatično besnilo se širi preko divljih životinja, kod nas najčešće preko lisica, a urbano preko domaćih životinja, najčešće pasa i mačaka.

Opis bolesti

Inkubacija besnila kod pasa je promenljiva i iznosi od 8 dana do 1 godine, a prosečno traje 15-60 dana.

Besnilo pasa se pojavljuje u dva oblika: furioznom i paralitičkom (mirno ili tiho besnilo).

Furiozni oblik besnila protiče kroz tri stadijuma: 1. prodromalni ili melanholični, 2. stadijum uzbuđenosti i 3. paralitički.

Ø    U početnom stadijumu bolesti – melanholičnom stadijumu telesna temperatura je obično povišena, a pas ispoljava promene u ponašanju prema vlasniku. U većini slučajeva pas ispoljava ćudljivost, obično su zlovoljni, skrivaju se na tamna mesta i ne odazivaju na poziv vlasnika ili mu nerado prilaze. Ponekad ispoljavaju manju ili veću uznemirenost, grebu prednjim šapama, često menjaju mesto na kojem leže, uznemireni su i vrte se oko sebe. Često zastaju, a onda odjednom potrče i bezrazložno laju. Škljocaju vilicama i zubima kao da nešto hvataju. Razdražljivost je povećana, pa pas i na najmanji dodir jako reaguje, skače razjareno i hvata zubima različite predmete. U ovom periodu ne podnosi druge životinje, posebno druge pse i nepoznate ljude. Ukoliko je do infekcije došlo kroz ranu, pas ovo mesto uporno liže i češe, tako da ponekad raščeše meso do kosti. Apetit je oslabljen ili potpuno prestao. Pas stoji sa ispruženim vratom i nastoji da proguta zalogaj, ali mu to zbog otežanog gutanja i oduzetosti ždrela ne uspeva, pa mu hrana ispada iz usta. U ovom periodu jede i guta strane predmete (nastran apetit). Žeđ je pojačana, ali sa teškom mukom popije i male količine vode. U ovom periodu počinje da luči balu. Defekacija i mokrenje su otežani, a ponekad se javi jak i smrdljiv proliv sa primesama krvi. Može da se javi i pojačan polni nagon. Melanholični stadijum traje pola do tri dana.

Ø    Stadijum uzbuđenosti se razvija posle melanholičnog, ukoliko u međuvremenu pas ne ugine. To je stadijum maksimalnog razdraženja, koje dostiže taj stepen da se graniči sa mahnitošću. Besan pas liže zemlju, jede travu i guta sve što nađe. Ima izražen nagon za skitnjom i ujedanjem. Napada i ujeda druge pse i mačke, domaće životinje i čoveka. Za sve vreme mahnitosti ne laje i ne oglašava se. U ovom stadijumu se javlja oduzetost pojedinih nerava, prvenstveno grkljana i ždrela.

Ø    Paralitički stadijum nastaje 3-4 dana od pojave prvih simptoma bolesti. Napadi maksimalnog razdraženja i mahnitosti prestaju i oboleli pas zapada u stanje potpune apatičnosti. Vrlo brzo dolazi do oduzetosti mišića grkljana, donje vilice i očiju. Zbog toga su usta otvorena, jezik ispao napolje, a iz usta se cedi penušava, ponekad sukrvičava bala. Odmah zatim nastaje i oduzetost mišića nogu, grudnog koša i trbuha. Prvo se javlja oduzetost zadnjih nogu, zbog čega pas u početku zanosi zadnji deo tela, tetura i posrće, da bi na kraju vukao zadnje noge po tlu. Zbog paralize repa, rep pada i podvlači se pod zadnje noge. Zbog oduzetosti međurebarnih mišića pas vrlo brzo ugine.

Paralitičko ili tiho besnilo se u pasa javlja u 15-20% slučajeva. U najvećem broju slučajeva obolerli pas je paralizovan od samog početka bolesti, zbog čega ne laje, ne ujeda, odbije hranu i obično za 3-4 dana ugine. U izvesnim slučajevima klinička slika znatno odstupa od klasične – oboleli pas jede, pije vodu, malo je neraspoložen i za nekoliko sati ugine.

Dijagnoza se može postaviti na osnovu simptoma bolesti samo kada je klinička slika jasno izražena. Od simptorma bitnih za postavljanje dijagnoze najvažniji su promene u ponašanju, promukao glas, perverzni apetit, sklonost ka bežanju i lutanju, agresivno ujedanje, pojava oduzetosti naročito donje vilice i donjih delova tela, svrab na mestu ujeda, nejednaka raširenost zenica i uvek smrtan ishod. Kod tihog besnila je mnogo teže postaviti dijagnozu. Tačna dijagnoza se postavlja tek specifičnim mikroskopskim pregledom mozga uginulog ili ubijenog psa.

Mere zaštite

S obzirom na to da je besnilo jako opasna zoonoza, a da je terapija bezuspešna, u suzbijanju i iskorenjivanju ove bolesti najznačajniju ulogu ima profilaksa. Njena efiokasnost zavisi, pre svega, od toga koliko se permanentno, dosledno i sveobuhvatno sprovodi.

Najvažnija mera profilakse jeste redovna godišnja vakcinacija pasa, koja je i po Zakonu obavezna. Veoma je bitno i sprečavanje kontakta pasa sa nevakcinisanim psima i psima lutalicama. Takođe, bitna mera je i sprečavanje kontakta pasa, posebno vakcinom nezaštićenih sa divljim životinjama. Jedna od značajnih mera jeste i kontumac i uništavanje pasa i mačaka lutalica. Kod držanja pasa u urbanim sredinama neophodno je pridržavati se propisa o držanju pasa – nošenje zaštitne korpe, vođenje na kratkom povodniku, igranje samo na mestima predviđenim za to, što može znatno da pomogne u suzbijanju urbanog besnila.

U slučaju da čoveka ujede pas, treba uvek postupiti kao da postoji sumnja da je pas besan, a to podrazumeva niz zaštitnih mera. Ujednu ranu treba dobro isprati sa velikom količinom tekuće vode i sapunom, može se obraditi i hipermanganom ili rivanolom. Poželjno je da iz rane istekne dosta krvi jer se time rana isčisti. Ujedenu osobu treba hitno odvesti kod lekara gde treba da primi antirabični serum. Psa nikako ne treba ubiti, već se mora odvesti u veterinarsku ustanovu na posmatranje. Pas se stavlja u karantin i posmatra najmanje 10 do 15 dana. Ukoliko se u ovom periodu ne ispolje znaci besnila smatra se da pas nije bio inficiran. Ukoliko je pas mrtav nadležnoj veterinarskoj ustanovi se na pregled dostavlja glava ili samo mozak u glicerinu.

ŠTENEĆAK

Štenećak je infektivna, jako kontagiozna bolest, pre svega mladih pasa, koju prouzrokuje virus. Bolest se karakteriše katarom organa za varenje, organa za disanje i sluzokože očiju, kao promenama u nervnom sistemu i na koži.

Bolest ima sezonski karakter i češće se pojavljuje za vreme hladnih i vlažnih dana. Smatra se da je štenećak bolest mladih pasa, mada mogu da obole i odrasli psi. Najčešće oboljevaju štenci uzrasta 2-6 meseci, pa sve do 12 meseci. Štenci mlađi od 50 dana, na sisi, ne oboljevaju od štenećaka. Smrtnost je kod štenećaka dosta velikai kreće se od 70-90%. Eventualno prebolele životinje ostaju  sa trajnim posledicama, koje su posebno izražene na čulima. U najvećem broju slučajeva štenci uginu u roku od 2-4 dana od pojave bolesti. Zavisno od stepena komplikacija, bolest može da potraje i 2 i 3 nedelje.

Štenećak je raširen u celom svetu, posebno u velikim gradovima, gde se stalno održava. Zbog prijemčivosti divljih životinja teško se suzbija i nemoguće ga je iskoreniti.

Opis uzročnika

Oboljenje uzrokuje virus, koji napada skoro sva tkiva, a posebno endotel kapilara. Zbog oštećenja kapilarnog zida dolazi do opsežnih krvarenja, skoro u svim organima. Zbog oštećenja kapilara poremećeno je snabdevanje krvlju organa i tkiva, zbog čega dolazi do oštećenja ćelija u ovim organima.

Virus štenećaka je osetljiv na visoku temperaturu. Na temperaturi od 56°C, u organskoj sredini, inaktiviše se za 30 minuta. Direktni sunčevi zraci ga uništavaju za 14 sati. Na siskim temperaturama može dugo da se održi u infektivnom stanju. Veoma brzo ga uništava 3% rastvor žive sode, 0,5% rastvor fenola i 1% rastvor formalina.

Putevi širenja

Glavni izvor infekcije su inficirane i obolele životinje, kao i one koje su prebolele bolest, koje dosta dugo po preboljenju izlučuju virus u spoljašnju sredinu. Inficirane i obolele životinje virus izlučuju preko nosnog i očnog iscetka, kao i iskašljavanjem, preko ispljuvka, zatim preko mokraće i izmeta. Nosni iscedak i slina su jako infektivni, a virus se u njima pojavi već petog ili šestog dana od infekcije.

Pored direktnog načina prenošenja virus se prenosi i indirektno, preko predmeta. Čovek je sa obućom, kao i kontaktom sa obolelim ili inficiranim psima i štencima, glavni posrednik u prenošenju virusa iz kontaminirane sredine na zdrave štence i pse.

Virus u organizam psa uglavnom prodire peroralno – preko digestivnog sistema (hranom, vodom, lizanjem raznih predmeta i sl.) i aerogeno – preko organa za disanje (infektivne čestice u udahnutom vazduhu).

Opis bolesti

Inkubacija kod štenećaka traje 3-7 dana. Oboljenje klinički započinje naglim skokom telesne temperature (41-41,5°C), koja se održava na ovom nivou 2-3 dana kada pada na normalu, da bi se posle ponovo povisila do 41°C.

Na početku bolesti oboleleo štene je neveselo, pospano, često leži, zavlač se u uglove prostrija u kojima boravi, ne reaguje na spoljašnje nadražaje, ne odaziva se na poziv vlasnika i potpuno odbija hranu. Krajnici i ždrelo su otečeni, što otežava gutanje i daje nadražaj na povraćanje. Pojavljuje se bistar vodenast iscedak iz nosa, ali ubrzo on postaje sluzav, pa i gnojan. Nagomilani sekret se nakuplja na nosnoj pečurki i oko nosnih otvora u vidu ljuskica, pa može i da zatvori nosne otvore. Sa pojavom nosnog iscetka javlja se i otok i crvenilo sluzokože oka i očnih kapaka i iscedak iz oka, u početku sluzav, a kasnije gnojan. Iscedak iz oka se lepi na dlaku oko oka i na trepavice i teži da potpuno zatvori oči. Kod obolelih štenaca javlja se osetljivost na svetlost, zbog čega često trepću i žmirkaju, držeći zatvorene očne kapke.

Posle 2-3 dana od početka bolest se komplikuje bakterijskom infekcijom, što kliničku sliku čini složenijom i težom,  astanje organizma obolelog psa dovodi u kritičnu fazu.

Zavisno od toga koji su organi – organski sistemi zahvaćeni virusom štenećaka, razlikuju se tri osnovna oblika štenećaka: plućni, digestivni i nervni. Kao komplikacije ili prateći oblici javljaju se oboljenje kože i oboljenje očiju.

Ø    Plućni oblik se karakteriše ubrzanim i otežanim disanjem koje nastaje zbog vrlo brzog razvoja zapaljenskih žarišta na plućima. Karakteristično je tzv. labijalno disanje. Javlja se obilan nosni iscedak čokoladastog izgleda. Pas jako brzo mršavi.

Ø    Digestivni oblik štenećaka karakteriše zapaljenje sluzokože želuca i celog crevnog kanala. Usta su suva, a jezik obložen beličastim do sivim naslagama, iz usta se javlja karakterističan zadah. Uporno i često povraćanje, kao i tečan sluzav i krvav proliv (ili samo sa primesama krvi), dovode do jakog mršavljenja. Pas odbija svaku hranu, a ako dođe do odbijanja i vode, onda to predstavlja loš prognostički znak. Ovakvo stanje dovodi do potpune iznemoglosti, zbog čega pas nerado ustaje i teško se kreće sa zanošenjem zadnjeg dela tela. Elasticitet kože je oslabljen. Dlaka je suva, mutna i tršava. Zbog čestih proliva dlaka u okolini čmara, korena repa i zadnjih delova zadnjih nogu  je zaprljana sadržajem iz creva.

Ø    Nervni oblik je najteži oblik štenećaka. Zadnjih godina se javlja bez ikakvih drugih prethodnih komplikacija karakterističnih za štenećak, ili ssa simptomima koji nisu tako karakteristični za ovu bolest. Mnogo češće nastaje posle preležanih drugih oblika oboljenja, pa i u onim slučajevima kada je terapija dala pozitivne rezultate i vidno je došlo do kliničkog poboljšanja zdravstvenog stanja. Neposredno pre izbijanja nervnih simptoma zapažaju se promene u ponašanju psa. On je uplašen, ne poznaje svog vlasnika, zenice su obično raširene, ponekad je razdražljiv i agresivan ili se zavlači u ugao prostorije u kojoj boravi i jako je depresivan. Prvi simptom nervnog oblika je žmirkanje i treptanje. Vrlo brzo pols etoga dolazi do tikova mišića ušne školjke i čela. Ovi tikovi mišića glave brzo prelaze na mišiće vrata, lopatice i prednjih i zadnjih nogu. Neposredno posle toga dolazi do oduzetosti naročito zadnjih nogu, mokraćne bešike i zadnjeg creva. Oduzetost može da zahvati i međurebarne mišiće, kad vrlo brzo dođe do smrti. U ovom periodu bolesti mogu da se zapaze i nekoordinisani pokreti. Nervni oblik štenećaka u najvećem broju slučajeva dovodi do smrti, a kod retko prezdravelih pasa ostavlja trajne posledice. Ove posledice se javljaju pre svega na čulima – vid, sluh, miris, a zatim u vidu delimične ili potpune oduzetosti nerava prednjih i zadnjih nogu, kao i trajnih i neizlečivih tikova mišića na pojedinim delovima tela.

Kožnu komplikaciju bolesti karakteriše pojava egzantema na unutrašnjoj strani butina, po trbuhu, mošnicama, i ređe po usnama i drugim delovima kože. Promene na koži imaju dosta specifičan tok. Prvobitno se pojavi crvenilo, zatim se na tom mestu javljaju sitni čvorići, a zatim mehurići veličine zrnna kukuruza. Mehurići prskaju, a na njihovom mestu se stvaraju kraste koje relativno brzo otpadaju.

Kao poseban vid kožne komplikacije treba spomenuti bolest tvrdih šapa. Obično se javlja u hroničnom toku, kada dolazi do zadebljanja kože na mekušjima i nosnoj pečurki.

Očna komplikacija štenećaka je posledica destruktivnog delovanja virusa na tkiva oka. Ponekad jednostrano, a često obostrano ispoljene promene javljaju se prvo u vidu zapaljenja rožnjače, na kojoj se vrlo brzo razvijaju ulceracije – čirići. Ove promene su jako uporne i odolevaju svakoj terapiji. Zbog osetljivosti na svetlost pas stalno žmirka ili drži oči zatvorenim, a obolele oči su na pipanje bolne. Ove promene na oku najčešće dovode do nepovratnih oštećenja oka i smanjenog ili potpuno izgubljenog vida. Kod bakterijske komplikacije dolazi do zagnojavanja oka i do potpunog gubitka vida.

S obzirom da se štenećak javlja uglavnom kod mladih pasa – štenaca, najčešće u periodu menjanja zuba (period od 2-6 meseci), vrlo često se posle preležanog štenećaka sreću trajne i karakteristične promene na novoniklim stalnim zubima, koje se nazivaju štenećakovo zubalo. Zubi su mekši i jako se troše jer je zubna gleđ slabo razvijena. Ovakvi zubi su manji od prirodno razvijenih, na njima se javljaju uzdužne pukotine i udubljenja, pa postaju hrapavi i rupičasto izdubljeni sa karakterističnom smeđe-rđastom bojom. Ovaj poremećaj na zubima je doživotan i ne prenosi se na potomstvo.

Mere zaštite

U sistemu profilakse, pored mera dezinfekcije, održavanja higijene, pravilnog držanja, nege i ishrane, u suzbijanju štenećaka najvažnija profilaktička mera je vakcinacija.

Nije preporučljiva vakcinacija štenaca mlađih od 50 dana, jernjihov organizam nije u stanju da stvori potreban imunitet u tom uzrastu. Kad se štenci vakcinišu u uzrastu od 50-60 dana, u njihovom organizmu se imunitet stvara za 10 dana. Taj period je „rizičan period” – period bez imuniteta, koji se ne može izbeći. Ovaj imunitet nije dugotrajan i polse oko mesec dana počinje da opada, i gubi se posle 3 meseca od vakcinacije (sa 5 meseci uzrasta). Za pojačavanje i produžavanje imuniteta daje se posle mesec dana od vakcinacije druga vakcina, tzv. revakcina.

U cilju pravilne zaštite, vakcinacijom treba obuhvatiti samo zdrave štence. Ne treba vakcinisati štence sa povišenom temperaturom, nedehelnmintisane, mršave, rahitične i iznemogle štence.

Značajnu ulogu u imunoj zaštiti štenaca od oboljenja tokom prvih dana života ima i vakcinacija kuja. Skotne kuje treba vakcinisati protiv štenećaka 40. dana bremenitosti (istovremeno i protiv leptospiroze i zaraznog zapaljenja jetre, a protiv parvoviroze 10 dana ranije, tj. 30. dana bremenitosti).

Pored imunoprofilakse značajnu ulogu u preventivi i sprečavanju nastanka oboljenja imaju i mere higijene, čišćenja i stalne – tekuće dezinfekcije smeštajnih prostora pasa (jedanput u 15 dana).

PARVOVIROZA

Parvoviroza je virusno oboljenje prvenstveno štenaca, koje se klinički manifestuje povraćanjem, prolivom, jakim gubitkom tečnosti i visokom smrtnošću. Štenci mogu iznenada da uginuzbog zapaljenja srčanog mišića i u periodu njihovog izlečenja i oporavka.

Smrtnost kod crevnog oblika bolesti, posebno kada se preduzme adekvatna terapija, je niska – 25-30%, a kod srčanog oblika je i do 80%.

Ovo je bolest novijeg datuma. Pojavila se pre 20-ak godina i vrlo brzo se proširila po svetu.

Opis uzročnika

Uzročnik bolesti je virus. Pokazuje specifičnost ka naseljavanju i razaranju epitelnih ćelija sluzokože želuca i creva, kao i ćelija srčanog mišića.

Virus parvoviroze je otporan na dezinfekcviona sredstva, ali je vrlo osetljiv na 3-5% rastvor žive sode.

Putevi širenja

Osnovni izvor infekcije je bolesna životinja. Virus se izlučuje izmetom, mokraćom, povraćenim sadržajem i balom. Infekcija se prenosi neposredno – od bolesne životinje na zdravu pri njihovom kontaktu i posredno – preko predmeta, čoveka i prostorija gde su boravili ili borave bolesni psi. To i jeste razlog zbog čega bolest vrlo često izbija u odgajivačnicama pasa. Infekcija nastaje preko sluzokože usta i nosa.

Za virus su prijemčivi psi uzrasta 7-45 dana, pa sve do 1,5 godine uzrasta. U mnogo većem procentu oboljevaju mladi psi i štenci. Od parvoviroze oboljevaju i štenci od 7 dana (dok su na sisi), ukoliko im majke nisu vakcinisane za vreme bremenitosti.

Opis bolesti

Inkubacija kod parvoviroze traje 3-6 dana. Prvi znaci bolesti su nagli i potpun prekid uzimanja hrane, kao i zapaljenje krajnika (sa crvenilom i krvavljenjima) sa otokom podviličnih limfnih čvorova i povećanjem telesne temperature do 41°C. Bolesno štene je apatično, potišteno i zavlači se u tamnije delove prostorije. Posle nekoliko časova od početka bolesti dolazi do upornog povraćanja, koje se nekaa manifestuje samo pokretima za povraćanje jer štene iz želuca nema šta da povrati. U početku je povraćeni sadržaj kašast, sluzav ili vodenast, ponekad penušav, zelenkaste ili sivkasto-žute boje, a kasnije sa manjim ili većim primesama krvi. Nezgrušana ili zgrušana krv u povraćenom sadržaju se javlja posle 1-2 dana od početka bolesti.

U toku od 12-24 sati od početka povraćanja, javlja se proliv, koji retko ili izuzetno nastaje u isto vreme sa povraćanjem. Izmet je kašast ili tečan, smeđe-sive do žućkaste boje, a vrlo brzo postaje prožet krvlju – kada postaje tamnocrvene boje, sa vrlo specifičnim jakim smradom. Zbog neprekidnog povraćanja i profuznog proliva, vrlo brzo, a već za 2-3 dana, dolazi do gubljenja veće količine tečnosti i soli iz organizma, malokrvnosti, apatije i mršavljenja. U ovom periodu štene potpuno odbija hranu. Pipanjem trbuha, posebno uz levi rebarni luk, bolestan pas ispoljava jak bol, koji se manifestuje stenjanjem, nemirom i okretanjem glave prema mestu pipanja. Sluzokože su prokvašene, prljave, modrer ili  odro-blede, a očne jabučice upale u očne duplje. Elasticitet kože je oslabljen, a dlaka suva i tršava.

Telesna temperatura je povećana samo prvi ili drugi dan bolesti. Kasnije je temperatura normalna, a spuštanje temperature ispod normale – na 36-35°C je prognostički nepovoljan znak.

Posle 2-14 dana od pojave proliva, a u slučaju povoljnog toka bolesti, proliv nestaje. Često se dešava da posle prestanka proliva i povraćanja, kada je bolest uzela povoljan tok, obolelo štene ne defecira 2-3 dana iako normalno jede.

Mere zaštite

Za profilaksu je od bitnog značaja stalna higijena i dezinfekcija mesta gde borave psi, kavalitativno i kvantitativno potpuna ishrana, posebno štenaca u intenzivnom razvoju (u periodu od odbijanja od sise do 6 meseci). Jedna od važnih mera je sprovođenje redovne dehelmintizacije. Ukoliko zaraza izbije u odgajivačnici treba izvršiti rastresit razmeštaj pasa i sprečiti nekontrolisano kretanje kroz odgajivačnicu. U toku trajanja bolesti treba dezinfikovati smeštajni prostor pasa i kućice svakih 6 dana.

Najvažnija mera zaštite je imunoprofilaksa. Principi imune zaštite pasa protiv parvoviroze isti su kao i kod štenećaka.

ZARAZNO ZAPALjENjE JETRE

Zarazno zapaljenje jetre pasa je akutno infektivno i kontagiozno oboljenje pasa uzrokovano virusom. U štenaca i mladih pasa bolest se karakteriše akutnim zapaljenjem jetre i vrlo često završava smrtno.

U perakutnom toku bolesti štenci uginu za 1-2 dana. Ukoliko obole štenci na sisi, uzrasta 7-15 dana prognoza je vrlo nepovoljna i uglavnom celo leglo ugine. Što jen tok bolesti duži to je prognoza, uz adekvatnu terapiju, povoljnija. Faza oporavka traje dugo, nekad i 3 meseca.

Danas je ova bolest raširena u celom svetu, a ima je i kod nas.

Opis uzročnika

Oboljenje uzrokuje virus, koji pokazuje specifičnost prema ćelijama jetre. U njima ispoljava svoje destruktivno delovanje i dovodi do zapaljenja. Takođe svoje patogeno delovanje ispoljava i na kapilarima, što uslovljava česta i opsežna krvavljenja, a poremećaj cirkulacije uslovljava razvoj potkožnih otoka na trbuhu, na glavi, ispod vrata i na plećkama.

Virus je dosta otporan. Duboko smrznut može da sačuva infektivnost i 9 godina. Na sobnoj temperaturi ostaje aktivan 10-12 nedelja. Na 37°C održava se u infektivnom stanju 26-29 dana, ali na temperaturi od 60°C propada za 3-5 minuta. Ultra violetni zraci mu uništavaju patogena svojstva za 2 sata.

Putevi širenja

Virusno zapaljenje jetre je kontagiozno oboljenje koje se brzo širi od inficiranih i obolelih pasa na zdrave. Mogućnost širenja zaraze je vrlo velika iz razloga velike otpornosti i dugog zadržavanja virusa u spoljašnjoj sredini i dugog izlučivanja virusa od strane prebolelih pasa. U najvećem broju slučajeva virus se prenosi putem mokraće, iako se izlučuje i drugim ekskretima i sekretima. Ovome doprinosi i posredno prenošenje virusa preko raznih predmeta i čoveka.

Prirodna infekcija najčešće nastaje preko hrane, koja se zagadi mokraćom ili izmetom bolesne životinje, ili u direktnom kontaktu sa bolesnim psima ili psima u inkubaciji. Na bolest su naročito osetljivi štenci u uzrastu od 1,5 do 3 meseca, mada mogu oboleti i stariji psi. Prebolele životinje izlučuju virus i do 5 meseci po ozdravljenju.

Opis bolesti

Inkubacija se kreće od 4-9 dana. Bolest obično počinje sa povišenom telesnom temperaturom do 41°C. Temperatura se zadržava na ovom nivou, uz mala variranja, 4-5 dana, a zatim pada na normalu, nankojoj se zadržava nekoliko dana, da bi se ponovo podigla. Ovakvo naizmenično variranje telesne temperature od nekoliko dana javlja se u hroničnom toku bolesti i karakterističan je znak za virusno zapaljenje jetre.

Pore porasta temperature, kod obolelih životinja dolazi i do prekida apetita i povraćanja. Bolesno štene obično povraća u jutarnjim satima, a povraćeni sadržaj je penušav, žućkast i sa beličastim rastegljivim sekretom. Žeđ je povećana. Štenci su apatični, često leže i nerado se kreću. Na zubnom mesu, oko vrata zuba, uočavaju se sitne krvave ulceracije – ranice. Krajnici su otečeni, crveni, ponekad sa manjim krvavljenjima. Podvilični limfni čvorovi su otečeni, a ponekad i bolni. Na pipanje u u predelu završetka grudne kosti štene reaguje bolom, što se manifestuje stenjanjem, cviljenjem, opiranjem i okretanjem glave prema mastu dodira. Pipanjem uz desni rebarni luk oseća se da je jetra povećana – otečena (njen obim prelazi rebarni luk) i bolna. Konjunktive su prokvašene, crvene, aponekad i prljavo žute, retko sa potpuno izraženom žuticom.

Posebno je karakteristična pojava sitnih tačkastih krvavljenja po koži trbuha, na unutrašnjim delovima butina, kao i svim donjim delovima tela bez dlake. Krvavljenja se javljaju i na sluzokoži želuca i creva, zbog čega se javlja krv u izmetu. Ukoliko su krvavljenja ispoljena na želucu i početnom delu creva onda je izmet crn kao katran. Ukoliko se krvavljenja javljaju u završnom delu creva onda dolazi do krvavog proliva. Krvavljenja se mogu javiti i na bubrezima i u mokraćnoj bešici, pa se u takvim slučajevima u mokraći javlja krv i ona poprimi crvenu (krvavu) boju.

U perakutnom toku bolesti dolazi do pojave otoka u predelu dnjeg dela vrata, na plećkama i trbuhu. Ovi otoci nicu topli, čvrsto su elastični i nisu bolni. Oboljenje često prati i profuzni proliv, koji je ponekad sukrvičav, a često krvav. Zbog povraćanja i proliva dolazi do izraženog mršavljenja.

U kasnijem toku bolesti nastaje zapaljenje bubrega. U produženom toku bolesti ponekad se javljaju netipični nervni simptomi, koji se karakterišu grčevima mišića nogu, vrata, oduzetosti zadnjeg dela tela, nekontrolisanim i nekoordinisanim kretanjem, kretanjem u krug i jako izraženim nemirom.

Već posle 2-3 dana od početka bolesti dolazi do zapaljenja i zamućenja rožnjače oka, zbog čega oko dobija specifičnu plavičastu boju - plavo oko. Nastalo zamućenje oka nestaje obično za nekoliko dana bez ikakvog lečenja. Zapaža se i bistar iscedak iz nosa i oka.

Usled bakterijske komplikacije dolazi do zapaljenja pluća.

Mere zaštite

Mere preventive su kao i kod štenećaka, a svode se na mere opšte profilakse i imunoprofilakse. Vakcinacija štenaca vrši se u istom uzrastu, a obično i istovremeno, kada i protiv štenećaka.

LEPTOSPIROZA

Leptospiroza je febrilno oboljenje pasa uzrokovano bakterijama iz roda leptospira. Zavisno od vrste uzročnika, leptospiroza može da bude i zoonoza.

Infektivno je oboljenje savisokim postotkom smrtnosti, koji se kreće od 70-85% obolelih. Ukoliko se dijagnoza postavi na vreme i preduzme adekvatna terapija postotak smrtnosti se značajno smanjuje.

Ova bolest je raširena po celom svetu. U našoj zemlji se retko javlja, a najčešće u okolini velikih reka (Sava, Dunav) i močvarnim krajevima. Javlja se i u veklikim gradovima sa velikim populacijama glodara. Poslednjih godina se leptospiroza pasa u nas retko javlja, prvenstveno zahvaljujući permanentnom sprovođenju mera imunološke zaštite – vakcinacije protiv ove bolesti.

Opis uzročnika

Bolest uzrokuju leptospire – vrlo pokretne bakterije, koje su u obliku znaka pitanja. Postoji preko 30 različitih vrsta leptospira, svega nekoliko uzrokuju oboljenje pasa, a najveći značaj imaju dve vrste.

Leptospire patogeno deluju na sluzokožu usta, jezika i creva, uzrokujući njeno odumiranje. Naseljavanjem u jetru, uzrokuju propadanje njenih ćelija, tako da ona nije više u stanju da vrši svoju funkciju – proizvodnju žuči, pa dolazi do žutice, trovanja organizma i obilnih krvavljenja u svim tkivima.

Leptospire su prilično neotporne. Sušenjem na prirodnom svetlu vrlo brzo propadaju. Dugo se održavaju u infektivnom stanju u ustajaloj vodi sa baznom reakcijom, dok u kiseloj sredini vrlo brzo propadaju. Temperatura od 50-55°C uništava ih za 1 sat. Tripaflavin u razređenju od 1 : 100.000 i formalin u razređenju od 1 : 10.000 uništavaju ih momentalno.

Putevi širenja

Leptospiroza pasa se najčešće prenosi putem zaprljanih i kontaminiranih predmeta, hranom, vodom, lizanjem polnih organa, lizanjem i mirisanjem mokraće i kupanjem pasa u stajaćoj vodi (bare). Češće oboljevaju mužijaci od ženki (3 : 1), što se tumači time da mužijaci mnogo češće mirišu i ližu polne organe i mokraću ženki. Štenci i mlađi psi su osetljiviji na oboljenje od odraslih pasa, u kliničkom obliku javlja se i kod pasa uzrasta 3-5 godina. Kod odraslih pasa bolest češće protiče u latentnom – skrivenom toku. Leptospiroza se javlja češće u gradovima gde je populacija pasa veća, kao i u odgajivačnicama. Kliconoše i latentno inficirani psi mogu uzročnika bolesti – leptospire da izlučuju mokraćom vrlo dugo, čak i 2 godine.

Bolest se češće javlja u jesen i u proleće. Infekccija se skoro redovno javlja sporadično i u periodima sa porastom populacije glodara (miševa i pacova), koji su glavni prenosioci leptospira.

Vrata infekcije za leptospirozu je najverovatnije sluzokoža nosa, a moguće je da je i sluzokoža polnih organa.

Opis bolesti

Zavisno od vrste uzročnika i toka bolesti, razlikuju se tri klinička oblika leptospiroze pasa: Štutgartska bolest, zarazna žutica i hronična leptospiroza.

Inkubacija traje 5-15 dana, a bolest u svim slučajevima počinje sa povišenom temperaturom od 41,5°C, koja traje 1-2 dana, zatim pada na normalu, a posle 4-5 dana od početka bolesti postaje i subnormalna.

Štutgartska bolest ili gastrično-bubrežni oblik leptospiroze – dominiraju simptomi oboljenja želuca. Opšte stanje obolelog psa je promenjeno, javlja se apatija, pospanost, potpuno odbijanje hrane, povraćanje, profuzan i krvav proliv, usled čega se brzo nastaje mršavljenje i gubitak tečnosti i soli iz organizma. Žeđ je pojačana. Krajnici su povećani i prokrvavljeni. Jetra je otečena i na pipanje bolna (pipa se iza desnog rebarnog luka). Posle nekoliko dana javlja se izraženo zapaljenje sluzokože usta, posebno na obrazinama, zubnom mesu i jeziku,  sa smeđe obojenim poljima. Cela sluzokoža usta menja boju, postaje lividno-prljava (bolesno modro-prljava), a na njenoj površini se javljaju promene u vidu čireva, sa gnojnim i truležnim raspadanjem tkiva. Iz usta se oseća specifičan smrdljiv zadah. Na jeziku dolazi do teških i dubokih promena, koje počinju od vrha jezika i uslovljavaju njegovo otpadanje.

Nekoliko dana po pojavljivanju prvih simptoma bolesti javlja se i oboljenje bubrega. Bubrezi su uvećani i na pipanje bolni. Pas se teško i ukočeno kreće, zauzimajući specifičan -  šaranast stav. Mokraća se izlučuje često i u povećenim količinama, promenjene je – zagasite boje.

Stanje organizma sa pojavom subnormalne temperature, usporenim radom srca i modrim sluzokožama označava se kao uremično stanje. Uremija obično dovodi do smrti u roku od 6-10 dana, a smrtnost se kreće od 75-90%.

Zarazna žutica se karakteriše naglim skokom telesne temperature, koja za 1-2 dana pada na normalu, zbog čega se često i ne zapaža. U roku od 1-2 dana od početka bolesti javlja se malaksalost, potpun prekid apetita, povraćanje i krvav proliv. Krajnici su otečeni i prokrvavljeni. Posle 3-4 dana od nastanka bolesti javlja se opšta i jaka žutica. Sve vidljive sluzokože i koža su prebojeni zlatno-žutom bojom. Mokraća je smeđe-zelene boje. Na sluzokoži usta se javljaju promene kao kod Štutgartske bolesti, a iz usta se oseća smrdljiv zadah. Žeđ je pojačana. Vrlo brzo dolazi do mršavljenja i jakog gubitka tečnosti i soli iz organizma.

Zbog jake žutice i intoksikacije organizma dolazi do otežanog i usporenog disanja, usporenog rada srca i slabljenja svih refleksa. Jetra je otečena i bolna na pipanje, bubrezi takođe – pas se teško i ukošeno kreće (šaranast stav).

Ozdravljenja su kod zarazne žutice retka, ali su češća nego kod uremije. Ukoliko se javi brzi tok bolesti sa izraženim krvavljenjima do uginuća može da dođe već za 2-3 dana.

Hronična leptospiroza se karakteriše blagim i skrivenim simptomima bolesti. Kod obolelih pasa se posle nekoliko dana od nastanka bolesti javlja apatija i iznemoglost. Pas se nerado kreće, često leži, apetit mu je slab ili potpuno prekinut,a žeđ povećana, povremeno se javlja povraćanje. Dolazi do mršavljenja i gubitka tečnosti i sloi iz organizma. Preko noći se pojavljuju tačkasta krvavljenja na sluzokožama usta, nosa, stidnice i puzdre, pa i na koži. Dlaka postaje suva i tršava, a koža gubi elastičnost. Ponekad se javljaju i promene na koži u vidu vlažnog zapaljenja kože. Nervni simptomi se ogledaju grčevima mišića. Zadah iz usta podseća na miris mokraće. Bolest traje 2-3 nedelje, pa i više. Smrt nastaje zbog uremije i gubitka tečnosti i soli iz organizma.

Mere zaštite

Preventiva leptospiroze uključuje pre svega striktno sprovođenje opštih zoohigijenskih mera. Dezinfekciju treba redovno sprovoditi, a deratizaciji treba posvetiti punu pažnju.

Veoma važna preventivna mera je imunoprofilaksa. Vakcinacija pasa protiv leptospiroze sprovodi se po šemi vakcinacije protiv štenećaka. U cilju neprekidne zaštite Štenaca treba pse i bremenite kuje redovno godižnje vakcinisati.

Kako je leptospiroza zoonoza treba punu pažnju obratiti zaštiti osoblja koje radi sa obolelim psima – neguje ih i leči. Za vreme lečenja pasa i trajanja bolesti treba redovno prati ruke, češće vršiti dezinfekciju i za rad oko pasa imati posebnu odeću i obuću.

CREVNI PARAZITI PASA

Crevne parazitoze su česta oboljenja pasa, posebno mlađih kategorija. Najčešće crevne parazitoze uzrokuju helminti i protozoe. Od oboljenja uzrokovanih helmintima najčešće se sreću oboljenja uzrokovana oblim glistama – psećom glistom (toksokara), ankilostomama i trihurisima, i pantljičarama, kojih ima  više vrsta (oko 15 različitih vrsta), ali stvarni značaj kod naših pasa imaju svega nekoliko vrsta. Najčešće parazitsko oboljenje uzrokovano protozoama je kokcidioza.

TOKSOKARE

Toksokaroza ili askaridoza pasa je najrasprostranjenije parazitsko oboljenje pasa. Javlja se kod gotovo svih pasa, a posebno kod pasa gajenih u velikim aglomeracijama, kao što su odgajivačnice, kao i u uslovima slabe nege, držanja i ishrane. Oboljevaju prvenstveno štenci, dok su odrasli psi gotovo redovno samo izvor infekcije (skrivena – latentna infekcija, tj. infekcija bez ispoljavanja kliničkih simptoma). Značaj ove bolesti nije samo u šteti koji parazit direktno nanosi, već i u slabljenju otpornosti organizma prema drugim bolestima, posebno virusnim, kao i lošem odgovoru organizma na vakcinu, kada izostaje željeni imuni odgovor organizma (nepotpun efekat vakcinacije).

Opis uzročnika

Oboljenje uzrokuje obla pseća glista, dužina ženke je 10-18, a mužijaka 5-10 cm. Odrasle gliste parazitiraju u tankom crevu, gde polažu okruglasta jaja, koja su mikroskopske veličine (manja od desetog dela milimetra). Jaja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu, gde se odigrava faza njihovog „sazrevanja”, odnosno jaje postaje infektivno. Pod povoljnim uslovima spoljašnje sredine (vlaga, vazduh, temperatura između 20 i 30˚C) ovaj razvoj traje 2-4 nedelje.

Jaja glista su, zbog debele troslojne opne, dosta otporna u spoljašnjoj sredini. Dobro podnose niske temperature, tako da lako prezime. Visoku temperaturu podnose slabije. Dosta su otporna na dezinfekciona sredstva. Sigurno ih uništavaju vrela voda i plamen.

Gliste u organizmu psa deluju višestruko nepovoljno. Odrasli paraziti smanjuju prohodnost, pa čak ih i potpuno začepe crevo, oštećuju sluzokožu creva, mogu da začepe žučovod ili izvodni kanal gušterače. Ovo uzrokuje poremećaje u varenju i resorpciji hrane, a opštem poremećaju stanja doprinose proizvodi metabolizma koje parazit luči, a koji deluju toksično po psa. Larvice na svom putu kroz jetru uzrokuju njeno oštećenje i zapaljenje, a u plućima zapaljenje pluća. Kao posledica parazitiranja glista, dolazi do mršavljenja životinje, malokrvnosti i toksemije (trovanja organizma sa posledicama na krvovorne organe i nervni sistem). Slabe odbrambene snage u organizmu psa, što ima za posledicu lakše oboljevanje od drugih, posebno zaraznih bolesti. Iz istog razloga je i slabiji odgovor organizma kod vakcinacije, pa ona ne stvara dovoljan stepen zaštite.

Putevi širenja

Izvor infekcije predstavljaju odrasli psi. Glavni izvor infekcije za štence su kuje.

Pas se inficira kada sa hranom ili vodom u svoj organizam unese infektivna jaja. U crevima se iz jaja oslobode larvice, koje probijaju zid creva, ulaze u krvotok i njime dospevaju u jetru. Iz jetre, takođe krvotokom, odlaze u pluća, odakle se iskašlju i sa progutanim ispljuvkom dospevaju u crevo, gde sazrevaju u odraslog parazita. Ovaj razvoj, od unošenja infektivnog jajeta u organizam psa do razvoja odrasle gliste, naziva se prepatentni period i on traje oko 4 nedelje (28-30 dana). Pored ovog načina infekcije, preko usta, postoje još dva načina infekcije psećom glistom – infekcija ploda putem krvotoka majke i infekcija novorođenih štenaca putem majčinog mleka. Na oba ova načina infekcija ploda, odnosno novorođenog šteneta nastaje, ne infektivnim jajetom gliste, već larvicom.

Kod infekcije odraslih i otpornih pasa najveći broj larvica ne završi svoj put preko jetre i pluća u tankom crevu, već zaostane u tkivima organa (jetra, pluća, mlečna žlezda) ili mišića. Te zaostale larvice mogu da ostanu sposobne za dalji razvoj dug vremenski period, zbog čega se i nazivaju „uspavane larvice”. Upravo tim larvicama kuja inficira plodove tokom bremenitosti, odnosno novorođene štence tokom dojenja.

Opis bolesti

Klinička slika bolesti zavisi od stepena infekcije, odnosno broja parazita, uzrasta psa i njegovog opšteg zdravstvenog stanja. U većini slučajeva, posebno kada se radi o odraslim psima, bolest protiče skrivenim tokom. Apetit je dobar, često i povećan, pa ipak životinja mršavi. Apetit je često i nastran, životinja jede izmet, travu i razne predmete, koji su joj na dohvat njuške. Sluzokože su blede, zbog malokrvnosti. Izmet je često kašast.

U teškim slučajevima, pri jakoj infekciji štenaca, odnosno mladih pasa, bolest počinje oslabljenim ili potpunim prekidom apetita, povraćanjem i poremećajem opšteg stanja. U povraćenom sadržaju se ponekad, kao i u izmetu, mogu naći gliste. Izmet je ponekad kašast, tečan ili sluzav, a izuzetno retko sa primesama krvi. Štenci imaju jako otečen trbuh (pupavost). Mršavost je izražena, a mišići su oskudno razvijeni, dolazi do krivljenja kostiju – rahitis. U krajnjoj fazi bolesti dolazi do poremećaja nervnog sistema, često u vidu epiletičkih napada, sa zanošenjem u hodu, usiljenim kretanjem, padovima, grčevima i oduzetošću mišića.

Oboljenje uzrokovano larvicama koje prolaze kroz jetru i pluća, karakteriše se simptomima oboljenja tih organa. Dolazi do zapaljenja jetre, koje u najvećem broju protiče nezapaženo, osim kod izuzetno jakih infekcija, odnosno pluća, što se manifestuje kašljanjem, krkljanjem, iscetkom iz nosa i povišenom telesnom temperaturom.

Uginuća su relativno retka i dešavaju se kod jakih infekcija i kod štenaca. Uginuće je najčešće posledica prsnuća creva i izlivanja crevnog sadržaja u trbušnu duplju, što uslovljava sepsu – trovanje krvi.

Mere zaštite

U cilju sprečavanja askaridoze pasa potrebno je stalno preduzimati mere higijene. Podove, kućice i boksove treba povremeno prati vrelom vodom ili paliti sa let-lampom (ukoliko su od metala). Sudove za hranjenje i pojenje pasa treba redovno prati i povremeno dezinfikovati.

Odrasle pse treba 3-4 puta godišnje pregledati na prisustvo parazita, a štence svakog meseca, i po potrebi dehelmintisati. Kuje treba na 20 dana pred štenjenje dehelmintisati i priremiti im higijenski prostor za štenjenje. Štenci se prvi put dehelmintišu sa 21 dan, a zatim na svakih mesec dana, sve do 9 meseci uzrasta.

ANKILOSTOME

Ankilostomoza je parazitsko oboljenje pasa koje uzrokuju oble gliste – ankilostome. Oboljenje se javlja u većem obimu u odgajivačnicama pasa, posebno ako su uslovi nege i držanja loši, kada može da predstavlja i značajan zdravstveni problem, naročito kod štenaca i mladih pasa.

Opis uzročnika

Oboljenje uzrokuju oble gliste – ankilostome, mužijak je dug 9-12, a ženka 15-20 mm, končastog su oblika i sivo-zelenkaste boje. Parazitiraju u tankom crevu psa, gde polažu ovalna jaja, tanke opne i mikroskopske veličine (manja su od desetog dela milimetra), koja se izmetom izlučuju u spoljašnju sredinu.

Jaja u spoljašnjoj sredini postaju infektivna – u njima se razvija larvica. Optimalna temperatura spoljašnje sredine za razvoj larvica je između 23 i 33˚C, kada je za razvoj larvice u jajetu, uz povoljnu vlažnost, potrebno oko nedelju dana.

Jaja i larvice su osetljivi na toplotu i niske temperature. Brzo propadaju za vreme suvih i sparnih dana, a takođe ne preživljavaju ni zimu. Direktni sunčevi zraci ih brzo uništavaju. Pod povoljnim uslovima spoljašnje sredine mogu da prežive i 15 nedelja.

Ankilostome deluju štetno na organizam psa na više načina. Odrasli paraziti ispoljavaju štetno dejstvo u tankom crevu, naročito u dvanaestopalačnom crevu. Pričvršćuju se za sluzokožu i oštećuju je. Takođe, oštećuju i kapilare jer se hrane krvlju, zbog čega dolazi do razvoja malokrvnosti. Proizvodi metabolizma parazita deluju toksično na organizam psa. Štetno delovanje larvica ispoljeno je na koži, ukoliko do infekcije dođe na ovaj način, i to se odlikuje zapaljenjem kože sa svrabom, posebno na šapama u prostoru između prstiju. Takođe, larvice dovode do oštećenja pluća i zida creva tokom razvoja. Larvice mogu sa sobom, iz spoljašnje sredine u organizam psa, da unesu različite uzročnike infektivnih bolesti.

Putevi širenja

Izvor infekcije su inficirane životinje. Posebnu opasnost predstavljaju odrasli psi, koji su najčešće latentno inficirani.

Psi se zaraze kada pojedu hranu ili popiju vodu zagađenu infektivnim jajima ili larvicama ankilostoma, ili pri dojenju, preko mleka. Larvice unete na ove načine u organizam ulaze u zid tankog creva i tu se odvija jedna faza razvoja, a potom izlaze u crevo gde postaju zreli – odraslim paraziti.

Do infekcije može da dođe i prodiranjem larvica, koje se nalaze u spoljašnjoj sredini, kroz kožu psa. Kada se larvica razvije iz jajeta, ona se vrlo lako kreće u spoljašnjoj sredini. Kreće se po površini tla ili po rastinju (trava). Poligoni za obuku pasa, mesta za istrčavanje pasa i njihovu šetnju, parkovi sa jakom vegetacijom – razgranatim drvećem, štenare i odgajivačnice pasa, peskoviti i šljunkoviti podovi i sva druga mesta gde se duže vremena zadržava vlaga, a sunčevi zraci slabo prodiru, izuzetno su pogodni za dugo održavanje larvica u infektivnom stanju i stalni su mogući izvori infekcije. Na pomenutim mestima, naročito posle kiše, larvice se nakupljaju po površini zemlje i na rastinju. Infekcija nastaje onog momenta kada larvica na bilo koji način dospe na kožu šteneta ili psa, najčešće kada štene leži na mestima gde se larvice nalaze. Kada larvice prodru kroz kožu ulaze u krvotok i njime dospevaju u pluća. Iz pluća bivaju iskašljane i sa ispljuvkom progutane, na koji način dospevaju u tanko crevo, gde se razvijaju u odrasle parazite.

Izvestan broj larvica dospelih preko kože u krvotok, može da se zadrži u potkožnom vezivnom tkivu. Kod kuja posle štenjenja, ove larvice odlaze u mlečnu žlezdu i putem mleka inficiraju štence. Inficirane kuje mogu putem mleka da prenesu na štence larve ankilostoma u tri naredna okota od momenta infekcije, jer se larvice učaure u potkožnom tkivu i ostaju u infektivnom stanju 2-3 godine.

Opis bolesti

Klinička slika zavisi od stepena infekcije – broja parazita i uzrasta psa. Slabije infekcije ne dovode do promena opšteg stanja šteneta. Kod jakih infekcija javlja se neveselost, malaksalost, potištenost i malokrvnost. Apetit je obično nepromenjen, a u težim slučajevima oslabljen ili prekinut. Dolazi do mršavljenja, a oboleli psi se brzo zamaraju i malakšu i pri najmanjem radu. Sluzokože su zbog malokrvnosti blede, ponekad porculanski bele. Sa unutrašnje strane butina i po trbuhu mogu da se jave krvavljenja. Oboleli pas je obično pogrbljen, a kičmeni pršljenovi i rebra se jasno ističu. Trbuh je uvučen – usukan i na pipanje bolan. Izmet je jako smrdljiv, u njemu se nalazi krv, često je i crne boje, a proliv se smenjuje sa kašastim izmetom.  Dlaka je obično suva i bez sjaja.

Do uginuća dolazi retko, pri veoma jakim infekcijama i kod jako mladih štenaca, koji mogu da uginu i bez prethodno ispoljenih simptoma.

Mere zaštite

Profilaksa ankilostomoze pasa je usmerena na održavanje visoke higijene držanja, nege i ishrane pasa. Podovi u boksovima i ispustima treba da budu popločani, da bi mogli redovno da se peru. Jedanput u toku meseca treba vršiti dezinfekciju smeštajnog prostora pasa. Iz boksova i prostora gde borave psi redovno treba uklanjati izmet, a podove povremeno prati vrelom vodom. U prostorijama gde borave psi i štenci treba održavati dobru ventilaciju, kako bi se zidovi i podovi održavali u suvom stanju. Pri izgradnji boksova za smeštaj pasa najbolje je okrenuti ih prema sunčanoj strani.

Pse treba redovno pregledati na prisustvo parazita i po potrebi dehelmintisati. posebnu pažnju treba obratiti na štence i kuje u priplodu.

TRIHURISI

Trihuroza je dosta rašireno parazitsko oboljenje, posebno mladih pasa, kao i pasa gajenih u velikim aglomercijama.

Opis uzročnika

Uzročnik oboljenja su oble gliste – trihurisi, dužine 45-74 mm. Odrasli paraziti su lokalizovani u debelom i slepom crevu psa, gde polažu jaja, karakterističnog – limunastog oblika i mikroskopske veličine, koja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu.

Jaja u spoljašnjoj sredini postaju infektivna, pod povoljnim uslovima, za 2-4 nedelje.

Jaja trihurisa imaju debelu opnu i jako su otporna u spoljašnjoj sredini. Pod povoljnim uslovima ostaju vitalna i do 5 godina. Veoma su otporna prema niskim temperaturama i ostaju infektivna i na -20°C. Prema isušivanju su neotporna i jako osetljiva, tako da u suvoj sredini propadaju za nekoliko dana.

Trihurisi deluju štetno na organizam psa višestruko. Larvice oštećuju zid i žlezde tankog creva, a odrasli paraziti debelog. Pri jakim infekcijama mogu da uzrokuju začepljenje debelog creva.

Putevi širenja

Izvor infekcije su inficirani psi. Infekcija nastupa preko usta, putem zagađene hrane ili vode.

Posle infekcije iz jajeta se oslobađa larvica, koja prodire  u zid i žlezdice tankog creva, gde ostaju 8-10 dana. Posle toga izlaze u crevo i odlaze u slepo i debelo crevo, u kojima se razviju u odrasle parazite za 70-90 dana. Ukupan razvoj od infekcije do zrelog parazita traje oko 3 meseca.

Opis bolesti

Oboljenje uzrokovano trihurisima – trihuroza se klinički manifestuje samo kod štenaca, i to pri masovnoj infekciji. Kod odraslih pasa najčešće protiče bez kliničkih simptoma. Uginuća su kod ove bolesti vrlo retka.

Kod mladih štenaca zapaža se proliv, koji je obično pomešan sa svežom – nezgrušanom i crvenom krvlju, povraćanje i mršavljenje. Ponekad su izraženi i nervni simptomi i jaka malokrvnost. Kod odraslih pasa može da se pri jakim infekcijama javi začep debelog creva, dok se drugi simptomi ne zapažaju.

Mere zaštite

Preventivne mere su iste kao kod toksokaroze i ankilostomoze. Izuzetno je bitno higijensko držanje i kvalitetna ishrana pasa, naročito u odgajivačnicama. Treba vršiti redovnu dezinfekciju smeštajnog prostora i posuda za hranjenje i pojenje pasa. Redovna kontrola pasa na prisustvo parazita i dehelmintizacija po potrebi.

PANTLJIČARE

U tankom crevu pasa parazitira više vrsta pantljičara. Najčešće su inficirani odrasli psi, ali oni retko kada ispoljavaju kliničke simptome bolesti. Klinički obole prvenstveno mladi psi u lošoj kondiciji. Sasvim mladi štenci su izuzetno retko inficirani pantljičarama.

Pantljičavost pasa je veoma značajno oboljenje sa ekonomskog i zdravstvenog aspekta, jer većina vrsta patljičara deo razvoja obavlja u domaćim životinjama, a neke i u čoveku.

Opis uzročnika

Kod pasa parazitira veliki broj različitih vrsta pantljičara, i to u tankom crevu. Njihova dužina se kreće, zavisno od vrste, od nekoliko milimetara pa do 5 metara. Pantljičare su, kako im i ime kaže, trakastog oblika. Imaju malu glavicu, na koju se nastavlja vrat, a zatim telo sastavljeno iz članaka, kojih ima od 3 do više stotina ili hiljada. U poslednjim člančićima, koji su i najveći, nalaze se jaja. Jaja se izlučuju u crevu i izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu ili napolje dospevaju zajedno sa člančićem.

Zajednička karakteristika svih pantljičara je ta da se razvoj odvija preko prelaznog domaćina. Prelazni domaćini za pseće pantljičare su razne vrste domaćih i divljih životinja, kao i ribe, žabe, buve i sl. Prelazni domaćin se inficira kada pojede jaje pantljičare. Zavisno od vrste pantljičare razvoj u prelaznom domaćinu traje od 1 do nekoliko meseci.

Jaja pantljičara su spoljašnjoj sredini jako otporna i dugo zadržavaju infektivnost za prelaznog domaćina.

Pantljičare deluju štetno na organizam psa na više načina. One se kukicama i pijavkama pričvršćuju za sluzokožu creva i tako je oštećuju. Stalnim pokretima svoga tela nadražuju sluzokožu creva i dovode do njenog zapaljenja. Ove promene su praćene poremećajem varenja i resorpcije hranljivih materija u crevu. Veliki broj pantljičara otežava prohodnost creva, a može da uzrokuje i potpuni začep. Proizvodi metabolizma pantljičara deluju toksično na organizam psa, posebno na unutrašnje organe (jetra, bubrezi, gušterača, slezina), krvotvorne organe i nervni sistem.

Putevi širenja

Uslov za postojanje i opstajanje oboljenja pasa, uzrokovanog pantljičarama, u jednom zapatu je postojanje inficiranih pasa i prelaznih domaćina. Inficirani psi putem izmeta u spoljašnju sredinu izbacuju veliki broj jaja kojima se inficiraju prelazni domaćini. U prelaznom domaćinu razvija se larva.

Pas se inficira kada pojede larvu iz prelaznog domaćina. Pas ne može da se inficira kada u organizam unese jaja pantljičare, tako da izmet psa zaraženog pantljičarama nije infektivan za drugog psa.

U našoj zemlji su pantljičarama najviše inficirani seoski, ovčarski i psi lutalice. Gradski psi i psi gajeni u odgajivačnicama, odnosno psi koji se kontrolisano hrane, u najvećem broju slučajeva nisu inficirani pantljičarama. Izuzetak čini jedna vrsta pantljičara, zvana dipilidijum, koju prenose pseće buve.

Veliku opasnost predstavljaju psi inficirani pantljičarama koje svoj larveni razvoj obavljaju u domaćim životinjama, a posebnu  onim koje taj razvoj mogu da obavljaju u čoveku. Najopasnija vrsta za čoveka zove se ehinokokus.

Opis bolesti

Kod slabe infekcije odraslih pasa ne isoljava se klinička slika bolesti. Kod mladih pasa u slučaju infekcije velikim brojem parazita dolazi do klinički manifestnog oboljenja.

Na infekciju pantljičarama ukazuje mršavljenje pasa i pored dobro izraženog apetita. Naizmenično se javljaju zatvor i proliv. U izmetu mogu da se zapaze člančići pantljičara, pa čak i njihovi veći delovi (od po nekoliko desetina člančića). Javlja se i izražen svrab u predelu čmara, zbog čega psi vuku zadnji deo po tlu i grizu rep. Može povremeno da se javi i povraćanje i nastran apetit. Vidljive sluzokože su blede. Dlaka je suva, krta i bez sjaja. U slučajevima koji duže traju, posebno kada je u pitanju jaka infekcija, javljaju se i znaci oboljenja nervnog sistema.

Mere zaštite

Preventiva infekcije pasa pantljičarama je kompleksnija nego preventiva oboljenja uzrokovanih oblim glistama,  a iz razloga postojanja prelaznih domaćina. Zbog toga je izuzetno bitno prekinuti razvojni ciklus pantljičara sprečavanjem infekcije pasa larvenim oblicima iz prelaznih domaćina. Ovo se postiže redovnom dehelmintizacijom pasa, kao i uništavanjem prelaznih domaćina – kada su u pitanju gmizavci ili buve, odnosno infektivnih klaničnih konfiskata – kada su u pitanju domaće životinje.

Neophodno je voditi računa o higijeni ishrane pasa. Klanične otpatke nikako ne davati ukoliko ih nije pregledao veterinar, a preporučljivo je da se psima daju samo prokuvani (na taj način se uništavaju eventualno prisutne larve pantljičara). Pse treba redovno  čistiti od buva jer i one mogu da prenose pantljičare.

KOKCIDIJE

Kokcidioza je retko oboljenje pasa, uzrokovano protozoama, koje se najčešće javlja u odgajivačnicama, posebno kod štenaca u uzrastu od 1 do 6 meseci. Kod odraslih pasa oboljenje protiče bez kliničkih simptoma ili sa blagim simptomima oboljenja digestivnog trakta.

Osnovni uslovi za nastanak bolesti su loši higijenski uslovi nege, držanja i ishrane pasa.

Kokcidioza pasa se javlja u svim zemljama sveta, pa i kod nas. U našoj zemlji se u najvećem broju slučajeva javlja sporadično.

Opis uzročnika

Oboljenje uzrokuju praživotinje (protozoe) – kokcidije, paraziti mikroskopske veličine. Razmnožava se u epitelu tankog creva, a deo razvoja – sporulaciju (faza u kojoj nastaju ciste – infektivni oblici parazita) obavlja u spoljašnjoj sredini.

Sporulacija se odvija u spoljašnjoj sreini pod povoljnim uslovima temperature, vlage i u prisustvu vazduha. Ciste su jako otporne na dezinfekciona sredstva i praktično na njih najefikasnije deluju vrela voda i plamen.

Kada ciste dospeju u tanko crevo psa njena opna pukne i oslobode se sporozoiti, koji napadaju sluzokožu tankog creva. U njoj se razvijaju i na bespolan način umnožavaju, što uslovljava prskanje ćelija i propadanje sluzokože creva. Zbog oštećenja kapilara dolazi i do krvarenja u crevu. Oštećena sluzokoža je neotporna i dolazi do naseljavanja bakterija i razvoja još težih promena. Oštećeni kapilari lako apsorbuju toksine iz creva, pa dolazi do trovanja organizma.

Putevi širenja

Od kokcidioze najčešće oboljevaju mladi psi, uzrasta 1 do 6 meseci. Psi stariji od 18 meseci praktično ne oboljevaju. Kod starijih pasa može da se javi infekcija blagog stepena koja ne uzrokuje kliničke simptome bolesti, ali je veoma značajna iz razloga što ti psi predstavljaju značajan izvor infekcije za štence.

Inficirani psi izmetom izlučuju veliki broj cista u spoljašnju sredinu. U momentu izbacivanja ciste kokcidija nisu infektivne, već to postaju  nakon nekoliko dana (ukoliko su uslovi povoljni)

Infekcija nastaje kada se preko usta, zagađenom hranom ili vodom, u digestivni trakt unesu ciste kokcidija.

Opis bolesti

Inkubacija iznosi od 7 do 14 dana. Prve ciste se u u spoljašnju sreinu izbace izmetom nedelju dana posle pojave prvih simptoma.

Kod obolelih štenaca javlja se dugotrajan i krvav proliv. Apetit je smanjen, a u većini slučajeva potpuno prekinut. Žeđ je povećana. Trbuh je osetljiv na pipanje, a ponekad se jave i bolni grčevi. Oboleli štenci su neveseli i ne odazivaju se na poziv vlasnika. Vrlo brzo mršave, jako su slabi i razvija se malokrvnost. Sluzokože su blede, a telesna temperatura ponekad bude povišena.

Kod štenaca koji prebole bolest simptomi se postepeno gube u roku od nedelju dana, krv isčezava iz izmeta, koji postaje sluzav.

Mere zaštite

Najznačajnija mera preventive kokcidioze jeste striktno sprovođenje zoohigijenskih mera, posebno u odgajivačnicama pasa. Posebnu pažnju treba obratiti na štence. Kućice i boksove treba redovno održavati u čistom stanju, češće ih dezinfikovati i prati vrelom vodom. Prostirku treba češće menjati, a izmet stalno uklanjati. Hranu i vodu treba davati u čistim posudama. Preporučuje se i izmeštanje boksova – vezova posle određenog vremena boravka na jednom mestu.