|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
| O dresuri | Vežbe poslušnosti | Čuvanje kuće - dvorišta | Otkrivanje droge | Otkrivanje zatrpanih u lavinama i ruševinama | Prilozi |
Dresura pasa za rad na tragu
Čvrstoća i sigurnost psa na tragu
Predvežbe (navikavanje na traženje)
Značaj i pripremanje predmeta traganja
Opstankak psetolikih divljih grabljivih životinja zavisi prvenstveno od njihovog njuha. Ta sposobnost je sačuvana i kod psa. Osobina psa da sve zapaža i doživljava organom njuha je čoveku teško shvatljiva i često nema dovoljno poverenja u njuh psa. Da bi se shvatila ta pseća osobina treba dobro upoznati tu njegovu sposobnost i njezine anatomske temelje.
Površina kojom pas oseća miris je veličine 150 do 170 cm2, a površina kojom čovek oseća miris nije veća od 5 cm2. Sluzokoža za mirisanje kod psa je debela 0,1 milimetar, a čoveka samo 0,006 milimetara. Pas ima oko 220.000.000 mirisnih stanica, a njuh mu ima osećaj za preko 500.000 mirisa različitih vrsta i koncentracija. Čulo njuha kod psa je 11.500 puta je osetljivije od ljudskog.
Pored čula bitna je i prerada nadražaja, primljenih u mozgu. U odnosu na težinu tela pas ima pet puta manji mozak od čoveka, ali se jedna sedmina moždane mase sastoji od stanica za mirisanje, dok je taj moždani režanj kod čoveka težak samo neoliko grama. Čovek, ne samo da slabije osećamo mirise, već i ono sto osjeti, ne može ni približno tačno identifikuje kao pas.
Saznanja koja posjedujemo o psećim sposobnostima učinila su pse neizbežnim ljudskim pratiocima pa i pomagačima još od davnina.
Kako je čulo njuha najrazvijenije čulo psa i njegova sposobnost da oseti i prepozna razne mirise dovela do toga da se psi uspešno dresiraju u radu na tragu.
Poznati švajcarski dreser Urs Ochenbein naveo je interesantan test procjene sposobnosti njuha psa: „Pomoćnik će položiti trag od A do B. Pola sata kasnije dovesti ćemo psa do početka traga i on će za svega nekoliko minuta ustanoviti kojim je pravcem čovek pošao. On, dakle, može namirisati na kojoj je strani trag za delić sekunde svežiji, što znači da se možemo potpuno osloniti na njuh svoga psa."
Kao u svemu ostalom, tako i u radu na tragu postoje granica koja se ne može svladati. Ta granica se nalazi tamo gde koncentracija mirisa traga padne ispod nivoa koji je osetljiv za psa ili kada se drugim jačim mirisima neutralizuje miris po kome pas traga. Tada moramo da budemo svesni da pas naprosto ne može dalje i to se mora prihvatiti i ne sme se tvrditi da je pas zakazao. Uslovi pod kojima miris traga se zadržava duže ili kraće nama nisu dovoljno jasni, što dokazuje i to da pas često mimo očekivanja izvanredno sledi trag po terenu za koji mislimo da je pretežak, a stane na teren za koji smatramo da je lak za traganje. Zbog toga rad psa tragača je interesantan za proučavanje i nikad neće biti do kraja razjašnjen.
Po opštoj definiciji trag je povreda tla koja nastaje kada se neko ili nešto po njemu kreće. Ta povreda tla je utisak koji ostaje u mekom tlu (oranica, blato, pesak, sneg...) ili otisak na tvrdom tlu (beton, asvalt, patos, ostale tvrde površine...). Utisci su vidljivi, dok se otisci najčešće ne vide golim okom, već posebnim instrumentima i metodama za snimanje otisaka.
Specifična definicija traga, koja je bitna za poznavanje dresure pasa, izvodi se iz razloga što utisci i otisci traga nemaju nikakvog značaja za psa tragača, jer on prati trag po radi isključivo na mirisu traga. Po toj specifičnoj definiciji trag je skup karakterističnih mirisa koji je ostali na tlu kojim je prešlo neko biće i koji se razlikuju od mirisa tla. Sastoji se od različitih mirisa, čija se jačina i sastav menjaju, kao na primer: kada trag prelazi sa livada na oranicu, sa vode na put, šumu i slično, ili pak može da bude povređen drugim tragom (tragovima). Miris traga je, ustvari, miris zgaženog bilja, poremećenog tla i ostataka čovekovog ili životinjskog mirisa. Čovečiji trag ima lični miris i specifični miris (od odeće i obuće).
Ř Lični miris je miris znoja i zavisi od starosti, zdravstvenog stanja, pola i higijenskih uslova i samog načina života. Jaki su mirisi starije osobe, bolesne, zamorene, osobe pod dejstvom alkohola... Različiti su miris muškarca i žene. Isto tako razni delovi tela imaju različit intenzitet mirisa. Mirisi životinja su različiti u zavisnosti od vrste životinje.
Ř Specifični mirisi nastaju od obuće i odeće i zavise od njihove starosti. Tako, nova odeća ili obuća ima drugačiji miris od nošene. Uz čestice mirisa vlasnika prilepe se i delići mirisa koji se donesu iz spoljašnje sredine i mogu biti vezi sa zanimanjem kao mirisi: alkohola, duvana, naftnih derivata, parfema i sl.
Osim za čovekom ili životinjom trag ostaje i za prevoznim sredstvom, koji takođe obiluje specifičnostima, ali nije bitan kao trag koji će pas pratiti već kao trag koji ometa trag koji pas prati.
Konrad Most pokazao je u više hiljada ogleda kako nastaje miris traga i kako se zadržava na tlu: Pomoću naprave za polaganje traga dokazao je da se pas prvenstveno ravna po ozledama tla, dakle po mirisu tla. S druge strane, Most je dokazao da čovek, koji ostavlja samo lični miris, kako je izveo u ogledima gde je čovek vučen da lebdi iznad terena, bez obzira koliko se znojio i koliko se taj miris spustao na tlo, nije ostavio trag „čitljiv“ za psa. Ni jedan pas nije mogao slediti tako postavljen vazdušni trag. Nijednim kasnijim istraživanjem ti rezultati to nije opovrgnuto pa ih se i mi moramo držati.
Pas sledi trag po terenu koji više ili manje jednoliko miriše, pri čemu se instiktivno zadržava na karakteristične promene mirisa tla. Te promjene mirisa nastaju od ranijeg traga čiji se miris zadržao na tlu ili kasnije nastale povrede traga drugim tragom koji drugačije miriše od praćenog traga. Zavisno od spoljašnjih uslova karakterističan miris traga slabi i za nekoliko dana će se potpuno izgubiti.
Takođe pas raspoznaje isti miris traga koji je samo nekoliko sekundi svežiji i po tome će znati u kojem pravcu trag vodi i ne dešava se da pas ide po tragu unazad. Pas ne sledi vetrom nanesen miris. On sledi trag po mirisu tla. Kako je navedeno u specifičnoj definiciji traga, trag se sastoji i od ličnog mirisa. To su mirisne čestice koje ostaju iza polagača traga. One lebde u vazdušnom prostoru neposredno iznad tla, delomično ih odnosi vetar a delomično se spuštaju na tlo. Takav lični miris brže nestaje od mirisa tla, koji nastaje od ozleda tla i dugo se zadržava.
Česte su nesuglasice da li pas prepoznaje trag po specijalnom ličnom mirisu polagača pošto se taj miris gubi najkasnije nakon trideset minuta. Kao što je navedeno u Mostovim ogledima gde psi nisu sledili mirise koji su ostajali iza lebdećih postavljača.
Ponekad će, kada se približi osobi koja je položila trag, pas naglo dignuti nos s traga i početi njušiti ka toj osobi i brzo će je pronaći. Čim izgubi taj lični miris postavljača, donesen vazdušnim strujanjem, pas će se vratiti na trag. To je prirodno zbivanje (način dolaska canida do plena), međutim, potreban je veoma jak miris polagača da bi pas tako reagovao. Česta su mišljenja dresera da ne koristi psu staviti pod nos predmet koji pripada polagaču traga, kako bi psa naveli na pravi trag i da da pas umije pronaći vlasništvo svog gospodara između mnogih drugih predmeta, ali da po mirisu nekog predmeta ne nalazi određeni trag. Iskustva moja i dresera sa kojima sam radio su pokazala da miris predmeta koji pripada polagaču traga nema samo lični miris polagača, kakav ostaje iznad traga i brzo se gubi, već je taj miris nastao usled povrede predmeta ličnim mirisom i ima karakteristične mirise po kojima pas nalazi trag i lice koje je postavilo trag. Iz ovoga se izvodi zaključak da nikada ne treba vršiti indentifikaciju sa traga na osobu (polagača traga) već sa predmeta (sa kojeg je uzet miris da bi se pronašao trag) na osobu.
Dešava se da usled vetra miris traga nije sasvim iznad tla kuda je prošao postavljač. Pas će tada tragati uz trag, sto često možemo primetiti ako vetar duva sa strane.
Mlade pse te treba prerano upućivati na trag, prvo ih treba naučiti da „pamte“ mirise i da znaju da identifikuju predmet po mirisu drugog predmeta koji ima isti miris, uzmimo na primer dva predmeta koji su dugo bila u dodir istog lica, kao i da identifikuju vlasnika po mirisu predmeta ili predmet po mirisu vlasnika.
Svaki pas tragač biće u situaciji da napusti jedan trag i pređe na drugi ako su postavljeni tragovi jednako stari. Samo izuzetno izdresiran pas ne napuštaju trag koji se ukršta s drugim istovremeno položenim tragom. U praksi se ne sme računati da će pas slepo slediti jedan trag i da će zanemariti ostale koji su povredili sleđeni trag osim kada pas radi na tragu ne starijem od pola sata jer je tada na tragu još jak lični miris postavljača. Mada je retko da su tragovi, koji se ukrštaju, jednako stari, već su uglavnom sa nekoliko minuta razlike što je dovoljno psu da sledi prvi trag i da ima sigurnost na tragu.
Sve dok pas ne bude potpuno siguran na tragu polagaće se tragovi za ometanje najmanje deset minuta ranije od glavnog traga kako ne bismo od psa tražili nemoguće. Ne treba zahtevati od psa da slepo prati osnovni trag, a da se ne osvrće na tragove koji su ga ukrštali, jer pas koji ima čvrstinu na tragu će nanjušiti i ostale tragove, malo se zadržati na mestu ukrštanja i nastaviti da traga osnovnim tragom.
Predvežbe obavezno izvodi vlasnik štenadi ili pak lice koje je u mogućnosti da svaki dan provede po sat – dva sa njima. Ove vežbe treba što je moguće ranije početi. Izvode se kroz igru i treba da podstaknu razvoj želje za traženjem. Ukoliko je moguće počećemo još dok se štenad igraju sa kujom – majkom. Bilo gde da pođe kuja – majka, štenad će je uporno pratiti. Ovo treba iskoristiti da se što više razvije želja za traženjem. Najbolje je da vodimo kuju na povodniku a za njom da ide celo leglo štenadi. Krećemo od kućice gde su smešteni praveći polukružnu putanju. Kada pređemo 200–300 metara iznenada potrčimo i odvedemo kuju u zaklon iza kakvog žbuna, zida ili slično. Štenad, pošto se sporije kreću, ostaće sama i nekoliko će trčati u pravcu gde smo pobegli sa kujom. Kad zastanu i počnu da cvile, počinjemo da pratimo njihovo ponašanje, a to je ustvari njihovo prvo traženje. Ovde moramo biti strpljivi i pustiti štenad da se cvileći kreću oko mesta gde su izgubili majku sve dok je ne pronađu, a kad je pronađi kao nagrada sledi igra. Vežbu ćemo izvoditi svaki dan i čim štenad brzo pronađu majku sledeći dan menjamo mesto gde ćemo je sakriti i povećavamo daljinu od štenadi do mesta sakrivanja. Za samo 10–15 dana štenad će lako nalaziti kuju i to je znak da je prva vežba uspešna. Pošto se štenad odvoje od majke prva nekolika dana po odvajanju samo ćemo se igrati sa njima, a zatim na istovetan način ponavljamo vežbu traženja, samo sad štenad traže nas. Kada nas budu uspešno pronalazila delimo leglo na dve do tri grupe i izvodimo istu vežbu, gde nas traže 2–3 štenata. Na kraju prelazimo na pojedinačno traženje. Sa štenetom koje nas bude uspešno pronalazilo kad mu pobegnemo i sakrijemo se na odstojanju od 100–200 metara od mesta gde smo mu pobegli uspešno je završeno navikavanje na traženje. U navikavanju na traženje ne treba žuriti i ono treba da se završi kada štene navrši 4,5 do 5 meseci.
Psa od pet mjeseci počinjemo da navikavamo na opremu za pse tragače. Tek kad mladi pas se navikne na dugi povodnik počinjemo sa vežbanjima na tragu. Dobro pripremljen pas će sigurno i rado slediti trag. Na tragu se polažu predmeti ali se od psa ne traži donošenje. Posmatrati ćemo reakciju psa kad naiđe na predmet, to će nas obavestit da li ima želju za pokazivanju predmeta ili donošenje.
Nakon toga ćemo raditi na tragu, koji polažemo tačno po uputstvima za polaganje i izrađivanje traga koje dobijemo od dresera.
Značaj predmeta, koje treba ostaviti na tragu prilikom polaganja traga, veoma je veliki. Pomoću njih, u toku dresure, se prati da li pas pravilno sledi trag. U praktičnoj primeni pas tragač treba da pronađe sve predmete koji pripadaju licima za kojima se traga, tj. predmete koje su pomenuta lica posedovala ili s njima bila u dodiru.
Predmete koji se postaljaju na trag treba prethodno pripremiti. Odabiraju se razni predmeti, koji su sa postavljačem što više bili u dodiru, a koji su od tekstila, kože, drveta, kartona, upaljač, šibice i sl. Oni, u početku dresure, treba da budu do veličine paklice šibica, ne smeju da budu oštri, po boji moraju odgovarati približno boji zemljišta i ne smeju biti svetli i izrazito uočljivi za psa. Pre nego što budu postavljeni na trag, postavljač treba da drži predmete nekolika sata u džepove od pantalona kako bi oni potpuno poprimili njegov miris i tako pripremljeni predmeti sigurno će poslužiti svrsi kojoj su namenjeni.
Nikad se predmet istog dana ne stavlja dva puta na tragu, a ako se stavlja drugi dan treba ga predhodno dobro oprati i osušiti na suncu, ali je najbolje uvek upotrebljavati nove predmete.
U početnoj fazi dresure psa tragača, dok radi na tragu vlasnika, trag postavlja vlasnik psa. Kasnije, kada dresura dospe u fazu rada na tuđem tragu, postavljanje traga neposredno utiče na pravilnu dresuru psa tragača. Zato u postavljanju traga ne sme biti nikakvog šablona.
Postavljač traga treba svakog dana da bude drugo lice, kako bi se pas od početka dresure navikao na mirise raznih ljudi i osposobio da sledi svaki trag. Postavljači traga moraju zapamtiti kuda su postavili trag, gde su promemli pravac i na kojim su mestima ostavili predmete na tragu.
U početku dresure, trag treba postavljati na nekoj livadi na kojoj je trava niska. Radi orijentacije, početak traga postavljač obeleži nekom grančicom. Na početak traga postavljač ugazi travu tapkajući oko 5 menuta na površini oko pola kvadratnog metra, pazeći da ne napravi vidnu fizičku povredu tla. Zatim, postavljač traga desetak metara produžava kretanja kratkim koracima koji su ne duži od dužine stopala, posle desetak metara prelazi u kretanje normalnim korakom. Dužina tragova, zavisno od toka dresure, treba da se postepeno povećava od 100 – 1000 m. U početku dresure se tragovi postavljaju pravolinijski ili sa malim krivinama, a kasnije se postavlju u raznim pravcima i sa jakim krivinama, da presecaju starije tragove, da prelaze preko puta, pruge, potočića, oranica, pored zgrada, dvorišta i sl. što znači da i mesto na kome se postavlja trag i teren kojim prolazi trag treba stalno menjati.
Dužina tragova postepeno se, srazmerno obučenosti psa povećava i do nekolika kilometra.
Na tragu se u početku se postavlja jedan, a kasnije do desetak predmeta. Predmeti se ne smeju postavljati na prelomima deonica, već uvek na trasi deonice da pas ne shvati pogrešno da kada nađe predmet treba da skrene.
Starost traga je vreme od postavljanja traga do početka rada psa na tragu. Starost treba da se kreće od 5 minuta u početku dresure do 24 sata za dobro dresiranog psa.
U početnoj fazi rada na tragu treba izbegavati rad po vetrovitom vremenuu, a kasnije obavezno postavljati uz vetar pa tek kad pas bude uspešno pratio tako postavljen trag preći na postavljanje niz vetar i na kraju da vetar duva bočno na trag, kako bi se u otežavajućim okolnostima pas što više naučio.
U početku dok je u zaklon, a polagač polaže pravolinijski trag dužine do 300 metara. Na kraju položi predmet koji je već držao u džepu 3 sata.
Po postavljanju traga čekamo najmanje trideset minuta do upućivanja psa po tragu. Zadržavamo psa na "ugaženi" početak traga dok ne "uzme miris", a zatim ga pustamo da ide po tragu tako da polako popustamo dugi povodnik i istovremeno ga usporavamo, ako ide prebrzo, ali tako da to pas ne oseti i da ga ne ometemo u njušenju. Kad nađe predmet, bez obzira da li ga aportira ili samo označi, obavezno psa pohvaliti i pustiti ga da se igra, jer bilo kakvo ispravljanje psa, kao što je slučaj prisiljavanja psa da uzme aport sa traga, stvara kod psa osećaj kažnjavanja, što će izazvati odbijanje svakog rada njuhom.
Za početak toliko. Budite strpljivi jer uskoro će rad na tragu biti detaljnije opisan. Strpljenje je osobina koju mora imati svak ko dresira psa da radi na tragu, pa je i ovo način stvaranja te osobine. Želim Vam puno uspeha.